Моја шкoла, мој други дом
...Ево, и после сто десет година она је ту. Ђаци хрле ка њој у потрази за знањем. Учитељи им спремно испуњавају ту жељу и сами се сећајући како је њима било када су били ђаци. У тој жељи да се врате и они на тренутке постану деца.
Моја школа стоји ту, одолева зубу времена, увек спремна да у своје крило прими мангупе и свезналице, дечаке и девојчице. Кадкад ми заборавимо колико је она важна, па уништимо њене зидове или кажемо нешто ружно. Но, школа нас сваког новог јутра са осмехом прими. Са нама слави рођендане, добре оцене, теши нас када добијемо лоше оцене, и тако у недоглед.
Ми славимо њено постојање, ходамо стопама многих ученика који су годинама седели у тим истим клупама и учили исте речи које учимо и ми данас. „Знање је највеће благо", рекао је једном неко, или су то говорили сви, па су бежали са часова математике и хемије када год је било прилике. То ће радити још чете учени-ка, али ће се увек враћати њој, школи.
Основна школа „Милан Благојевић" из Лучана, сто десет година је радила пуном паром у циљу стварања ђака пуних знања који ће својој школи донети славу, а својим учитељима понос. Сви ти ученици враћаће се да захвале својој школи што је од њих направила боље људе. Ипак, наша школа се још мора развијати, још напредовати.
Како године теку, наша школа је све старија. Трпи своје пора-зе, прославља победе, смирује те мале главице уносећи мир и важност у сваки наш дан.
Кристина Лазаревић 8/1


Моја школа, мој други дом
Све ове године протекоше тако брзо, готово неприметно. Дани проведени у нашој школи остаће незаборавни, и то ће у нашим срцима бити велика и вредна успомена. Она нас свако-дневно припрема за свет одраслих, који захтева велику озби-љност, рад, упорност.
Као речица која жубори, живот тече даље и води нас ка нечем непознатом, и надамо се, савршеном. Наступа период старијег доба када се пред нама отвара прави животни пут. Једним кораком ступамо на стазу стварности на којој би требало да остваримо своју будућу каријеру. Школа нас дарује знањем, које ће нам омогућити да постигнемо неке циљеве у животу. Наставници нам показују како је најбоље и најисправније живети. Они су наши други родитељи, несебично нам дарујући себе и своје знање. Свака њихова реч је увек на месту и ми смо им за-хвални на свакој критици и похвали.
Ми, њихова деца, памтићемо их као велике људе, као искре-не и чисте душе. Доказали су нам безброј пута да су, у сваком тренутку спремни да нам помогну, да нас посаветују и допринели томе да се у школи осећамо као код своје куће. Због њиховог разумевања, савета и порука, школа нам се чинила као други дом. У њој смо се осећали сигурним и увек спремним и располо-женим да сазнамо нешто ново.
Године проведене у нашој школи носе трагове прошлости, али и дивне успомене које се вечно памте и остају дубоко урезане у нашим срцима.
Маријана Милошевић 8/2


Моја школа, мој други дом
Почеци школе никад нису били лаки, али завршеци су још тежи. Када се растајемо од другова и знамо да их нећемо виђати тако често, то много боли.
Школа је увек била други дом деци. У њој свако дете може да пронађе нова пријатељства, праве и искрене другове. Учење и дружење је важно, али и љубав наставника према деци.
Наша школа ове године слави сто десет година рада и сви се спремају за ту приредбу. Ученици осећају посебно задовољство и радост док уче задате текстове. У прошлости људи нису толико посвећивали пажњу школи. Школу су похађала само врло тале-нтована и заинтересована деца. Оставивши траг у просветите-љству Свети Сава, Вук Караџић и многи значајни писци и песни-ци, ми данас изучавамо књижевна дела, правопис, граматику. Ученици се труде да на прави начин проширују знање, да стекну добро образовање. Наша школа „Милан Благојевић" је установа коју треба поштовати, без обзира на то колико је позната у нашој држави. Цела моја породица је ишла у ту школу, макар четири разреда. Зато има посебно место у мом срцу.
Иако је наша школа стара, она је очувана и спремна за наре-дне генерације које ће кроз њу пролазити дуго. Надам се да ће и њима она бити други дом.
Вукашин Милосављевић 6/1


Моја школа, мој други дом
Свакога од нас за школу везују неке лепе, занимљиве, несвакидашње, али и неке ружне успомене. Много је другара и наставника са којима у школи делимо заједничке тренутке. Управо због тога је она наш други дом.
Често ме растуже слабије оцене од оних које ја очекујем, па тада будем јако љута на своју школу. Устајање за преподневну смену мени је напорно, па ми је и за то крива школа. А онда дођу распусти, а ми се радујемо говорећи :"Живела слобода!" Овога лета, пред крај распуста, мени је, ипак, први пут недостајала школа. Граја и смех мојих другара, Вукашинове опаске, Антоније-ве љубавне чарке, Љубомирово стално негодовање и шаљиве приче мојих другарица, моја су радост.
Када размишљам како би изгледао мој живот без школе, личи ми као да би то био живот без дела породице. Породице, која ми толико значи, која ме разуме и воли.
Много времена проводим са својим другарима и наста-вницима свакога дана у школи, зато и сматрам да су они моја друга породица. Шта је онда за мене школа, него други дом.
Дом у који се увек радо враћам.
Милица Николић 6/1


Моја школа, мој други дом
Школа... Обично прво помислимо да је ићи у школу досадно, али када боље размислимо упитамо се да ли је то стварно истина. Да ли је наше рано детињство проведено до сада протекло досадно? Сада сам на почетку осмог разреда основне школе.
Седим у соби гледајући на сто пун књига, свески, оловки, школског прибора...У том тренутку кроз главу ми пролазе сећања, сви догађаји који су ми се десили у овој школи до сада. Први разред, срећна, а помало и уплашена крећем са осмехом са мамом у школу. Толико мисли ми пролази кроз главу. Да ли ћу се уклопити? Ко ће бити мој први учитељ? Долазим у школско дво-риште држећи маму чврсто за руку. Доста деце око мене, а већи-на ће провести са мном наредни период од четири године. Када сам чула своје име кренула сам ка својој учитељици, Данки Синђелић. Сви погледи у том тренутку били су упућени ка мени. Све се срећно завршило, али тај тренутак у својој школи, другом дому дуго ћу памтити.
Врло брзо је прошло време од четири године. Већ као зре-лија особa, која је упозната са правилима школе крећем у пети разред. Помало жалосна, јер се одричем своје учитељице, дру-штва, али не свих, са некима ћу бити у одељењу. Са променом одељења променила сам учитељицу, добила сам нешто више, свог разредног старешину Бранка Костандиновића. Временом сам се и ту уклопила. Сада сам осми разред. Све је прошло веома брзо, нисам ни осетила како тече време. Могу самоуверено рећи да школа није досадна, колико год пута се запитала колико је ово тачна костантација.
Моја школа, све што ми се догодило у њој, је део мене, слободно могу рећи да је то мој други дом. Сада, када сам старија и зрелија особа, која размишља о својим поступцима,
сигурна сам да могу да објасним сваком детету млађем од себе да је школа део нас, ђака. Чујем мамин позив на ручак, погледам још једном у сто, слатко се насмејем и признам себи: „Школа је мој други дом!"
Тамара Томовић 8/2

Моја школа, мој други дом
Свако дете воли школу. Добро, можда грешим, али свако је воли на свој начин. Неко је воли због неког дечака или неке де-војчице, а неко је једноставно воли.
Првог септембра 2002. године мојој срећи није било кра-ја. После великих ишчекивања кренуо сам у школу. Ух, сећам се као да је јуче било! Пошто нисам ишао у вртић, ово ми је пре-дстављало велико уживање. Упознао сам нове другове и дружио се са њима. Оно што нисам знао, научио сам. Вредно сам радио и сакупљао одличне оцене. Другови и другарице, који живе у мојој близини, говорили су ми да нисам нормалан због тога што волим школу. Ја сам и тада знао, као што знам и сада да је ова школа мој други дом. Другови су ми причали да ћу променити мишље-ње, за месец дана или два, школа ће ми досадити. Али, нису били у праву, нити ће икада бити. И тако, дан за даном, месец за месецом, заврших први разред.
Док сам трепнуо, редом су пролазили други, трећи и че-тврти разред. У петом разреду сам упознао још нових другова, а добио сам и наставнике, тако да сада није било „Учитељице ово, учитељице оно". У млађим разредима смо били још незрели и требало је мало времена навићи се на другачији систем рада. Заљубио сам се у петом разреду, али ипак морао сам да будем усресређен на школу. Наставио сам са одличним резултатима и успесима, као што сам планирао и желео. У шестом разреду било је несугласица са одељењем. Додуше, у школовању је то неизбе-жно. Ни то ме није спречило да наставим са учењем. Постигао сам добре резултате, био понос својих наставника. Највише ме је обрадовало то што се кроз наше успехе, име ове школе далеко
чује. Седми разред ништа ново није донео, осим што сам заво-лео хемију више од осталих предмета. Наставници ме воле. Не желим да ово звучи „само ја, па ја", али стварно ме воле.
Сада сам осми разред и полако се приближава време када ћу напустити ову школу. Школу која ми је обележила један део детињства на најлепши начин. Зато са поносом славим њен јубилеј, сто десет година рада. Сада су моје мисли окренуте ка учењу, ка жељи да постанем докгор ортопед. Без обзира на то чиме ћу се бавити, увек  ћу се сећати школе, свог другог дома.
Никола Јанковић 8/1

bezbedno_160_300mbIzrada sajta Dejan Zekavičić Izrada sajta Dejan Zekavičić

Škola bez nasilja

Šta je forum pozorište?

Naša škola u projektu Škola bez nasilja

Naša škola u projektu "Preduzetništvo u osnovnim školama"

Prezentacija aktivnosti SEECEL projekta
Kulinarsko putovanje kroz svet
Izložba i prodaja uskršnjih jaja
Posete preduzetnicima